 Teško je rečima opisati ovacije koje su se sinoć prolomile nakon legendarnog hita "Sultans of Swing". Bolje rečeno, kolektivni urlik oduševljenja koji je potrajao nekoliko minuta i koji je i samog Noflera zabezeknuo. Da, koncert je bio za pamćenje, ozvučenje je bilo perfektno a stari majstor je, potpomognut šestoricom iskusnih muzičara (od kojih su mnogi multiinstrumentalisti) pokazao da i dalje čarobnjak na gitari i izuzetan frontmen. Za mene je, pošto nisam baš najbolje upoznat sa Noflerovom solo karijerom, prijatno iznenađenje bilo prisustvo elemenata irske muzike u aranžmanima. Već na prve taktove pesme "Cannibals", svi smo poskakali sa svojih sedišta i sjurili se u parter, poput pacova privučenih zvukom čarobne frule. Usledio je niz pesama iz Noflerovog solo-perioda (od pesama sa novog albuma na mene je najlepši utisak ostavila "The Fish and the Bird"). Pored "tipičnih" rokerskih instrumenata mogle su se čuti i violina, mandola, irske frule, ukulele i kontrabas, što je doprinelo bogatom zvučnom kolažu a fenomenalno je zvučalo čak i sa starim hitovima Strejtsa. Naravno, aranžmanima su dominirali Knopflerov glas i gitara, ponekad Strat, ponekad Les Paul a ponekad i famozna čelična rezonator gitara.
Pravo oduševljenje u publici nastalo je kada su klavijaturisti zasvirali prve taktove čuvene balade "Romeo and Juliet" koja je mnogima izmamila suzu. Kada su na red došli "Sultans of Swing", poskakali su i ljudi koji su do tada sedeli a svaka od Noflerovih notornih solaža bila je propraćena spontanim aplauzima i usklicima. Za mene je najprijatnije iznenađenje na ovom koncertu bila numera "Telegraph Road" kojom je završen "zvanični" deo koncerta ("najprijatnije iznenađenje" je blag pojam. Bio sam u transu od početka do kraja pesme).
Nakon malo obaveznog "nećkanja", bend se opet pojavio na sceni i odsvirao još dva neizostavna hita Strejtsa, "Brothers In Arms" (cela Arena je pevala) i "So Far Away" a koncert je definitivno završen Noflerovim instrumentalom "Going Home" koji me je zamalo rasplakao. Sad, neki ljudi su bili malčice razočarani što su preskočeni mnogi od hitova Strejtsa, a najviše im je zasmetalo što nije svirana "Money for Nothing". Meni lično je koncert bio potpuno po volji, bez obzira što sam preko 50% stvari čuo prvi put i što je odsvirano samo 5 pesama Strejtsa. Definitivno sam bio kupljen pesmom "Telegraph Road" jer je ista jedna od mojih omiljenih stvari, a kako je i najduža stvar koju su ikad odradili, nisam ni verovao da će je uopšte svirati. Takvi koncerti se dešavaju samo jednom.
Kada su se Nofler i kolege konačno poklonili publici (što je označilo definitivan kraj koncerta) bili su ispraćeni gromkim aplauzom i skandiranjem "Nofler! Nofler!...". Zasluženo. Fotografije: Ivica Stankovic
|
