Prvih 30 minuta to je bila instrumentalna muzika koja dosta vuče korene iz muzike grupe ‘’The Shadows’’ dok je Chris-ova gitara zvučala kao da je omaz umeću Hank Marvina. Svejedno, Chris je pokazao da i takvu vestinu gitarskog stila moze da ponudi ali onog momenta kada je ‘’slide’’ u njegovim rukama kliznuo po vratu ‘’Stratocastera’’ (uz promenu scenografije) i njegov hrapavi glas zazvučao halom pune “Arene’’ publika je počela da pokazuje zašto je tu – prvo je Josephine (uz pomoć bendza u Chris-ovim rukama odsvirana) počela da podgreva ono što je publika čekala , ‘’Let’s Dance” je nastavila zagrevanje da bi ‘’The Road To Hell’’ bila uvertira gde je ‘’On The Beach’’ pomešana sa reggae ritmom sasvim digla publiku na noge.Bez obzira na stolice igralo se ispred bine, ispred razdraganog Chris Rea-ju i … tu je bio kraj (?!). Malo preko 90 min. sa jednim bisom publika je ostala sa nevericom da li je zaista kraj ili će dočekati “Auberge”, “Looking For The Summer”, “I Can Hear Your Heartbeat” – ali kraj je zaista tu i bio.

Suzdrzani Chris Rea je samo tokom poslednje pesme predstavio (?!) gitaristu i klavijaturistu (ali ne i basistu i bubnjara) i nijednom se nije zahvalio niti pozeleo išta publici. Zlobnici će reći “tezga”; daleko je to od ovde ustaljenog termina “tezga” jer profesionalnost i lestvica uspeha na (msrkome) zapadu su daleko jači termini kojih se treba drzati da bi se opstalo, za razliku od ovdašnjih galamdzija ‘’muzičara’’ (mislim na one koji se predstavljaju rokerima) koji od reči ‘’tezga’’ i vegetiraju kao ‘’umetnici’’. Svakako će ostati crna tačka neobraćanje (doduše Chris mahao jeste i jeste poklonio osmehe sa neskrivenom razdraganošÄ‡u u odsviranim tonovima – kako u baladično neznim tako i u oštrim distorziranim fragmentima kada ih je bilo). Ali za kraj ako bi trebalo oceniti koncert neka to bude 3+ ; dobro moze i 4; ali ako treba petica neka dodje ponovo… Arena nece pobeći …

Umesto P.S.-a: na svojim putešestvijama a i koristeći poznanstva sa nekim inostranim muzičarima (tj. zvezdama) doziveo sam i na nekim evropskim koncertima (kada smo mogli da putujemo) istu priču: 90 minuta svirke, bili ste divni, volimo vas, itt. (i tako dalje)… da bih pojednostavio – tu se uvek radi o ugovorima gde je jedna od stavki ‘’bend svira toliko i toliko’’ – nista čudno. Za nas koji nećemo u Evropu (ili to drugi ne daju) očekujemo da bendovi ili umetnici odrade svih prethodnih 20 godina nedolazaka tj. zaobilazenja, pa se pitamo u čudu kada proÄ‘e koncert ‘’gde nestade hit sa prvog albuma’’... - jedno stoji  ‘’kako nam je - dobro je i ovoliko’’… Hvala Areni sto je pored ostalih uvrstila i veličinu kakav je Chris Rea na svoj spisak tj. ‘’platila’’ danak kulturnom uzdizanju onih srećnika (gde i sam spadam) koji muziku Chris Rea-e sada pamte i kao vizuelni dogadjaj…  
 

Komentari

Dodaj Novi Pretraga

3.25 Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."