Samo dan posle izuzetno uspešnog nastupa britanskog Skunk Anansiea, bašta SKC-a je ugostila i legendarni groove metal sastav Soulfly. Očekivanja publike su ispunjena, iako su dani Maxove slave, izgleda, daleko iza nas.

Discord, Tibia i Amon Din su, kao domaća podrška, napravili fin uvod u celovečernje metal prangijanje. Dok je Discord nastupio pred praznjikavom baštom SKC-a, ali ipak pošteno otprašio svoj set, Tibia je svojim viđenjem screamo hardcorea/avantguarde metala vnastupila već pred malo većim brojem ljudi. Nastup Tibie nije bio baš među najsavršenijim njihovim nastupima, ali je svakako bio dovoljan da u pola sata adekvatno predstavi bend onima koji ga ranije nisu čuli i podseti prisutne na činjenicu da je i u Srbiji moguće napraviti dobru metal muziku koja nije okoštala i zaostala u prvoj polovini 80-ih godina prošlog veka.

Prva burnija reakcija publike, dolazi međutim tek tokom nastupa valjevskog Amon Dina. Pred sada već punom baštom SKC-a, ovi kultni death metalci pokazuju zašto uživaju status jednog od najboljih srpskih death metal bendova ikada i zašto su bili support jednom Nileu na evropskoj turneji. U pola sata efektne svirke Amon Din plene monolitnim death metalom, protkanim tehničkim deonicama, simfoničnim klavijaturama i povremenim melodičnim ispadima. Kraj nastupa rezervisan je za njihov najveći hit, numeru Umbra koje se sećamo još iz perioda kada su metal scenom vladali upravo Amon Din i njihovi generacijski takmaci, sastavi Stone to Flesh i Simargal.

Četrdesetominutna pauza između nastupa Amon Dina i Soulflyja čini se nepotrebnom, no, ako ništa drugo, svakako pruža prostor za raspirivanje zebnje koja bi se mogla pretočiti u samo jedno pitanje-na šta će ličiti ovaj nastup Soulflyja, ako imamo u vidu da je prethodni koncert ovog brazilskog sastava u Beogradu bio prilično loš? Takođe, na osnovu popunjenosti bašte SKC-a moglo se zaključiti i to da su cene karata glavni razlog slabe posećenosti metal koncerata, jer se na slučaju Soulflyja pokazalo da niske cene maltene mogu da garantuju rasprodat koncert, te bi organizatori trebalo da razmisle o toj soluciji kad god su u mogućnosti.

Svetla se gase nešto posle deset sati i sa razglasa počinje intro za Blood Fire War Hate, a potom i istoimena numera, koja je sasvim dovoljna da raspali masu. Marc Rizzo, Joe Nunez i Bobby Burns vrlo raspoloženi, što se za Maxa, ne bi moglo kazati. No, tek je početak koncerta. Nižu se Prophecy, Seek n Strike, Babylon, Kingdom…lista pesama je koncipirana tako da su pesme uglavnom srednjeg tempa pogodne za skakanje, što publika obilati i koristi; na trenutke gotovo cela bašta SKC-a skače u ritmu, šutke se razvijaju brzo poput epidemije, uzvikuju se refreni u pauzama između crowd surfinga, atmosfera je, sve u svemu-odlična. Pravi haos, potpuno očekivano, nastaje pri prvim rifovima iz Sepultura zaostavštine. Numera Refuse/Resist nas na trenutak vraća u 93. godinu, na album Chaos A.D. koji je tada mnogo toga promenio u metal muzici, a i danas zvuči sveže. Ubrzo sledi Drum Jam, bubnjarski šou u kojem učestvuju svi članovi benda. Dok Nunes mahnito šiba svoje bubnjeve, ostatak benda mu pomaže lupanjem u ogromne doboše, podsećajući nas na doba kada su tribal elementi inkorporirani u metal bili zanimljivi i inovativni.

Ono što, međutim, ma koliko sve ostalo bilo dobro, nikako ne funkcioniše je srce ovog benda, a to je sam Max Cavalera. Gledajući čoveka koji se muči dok pokušava da izvuče iole grublji vokal, čoveka koji gitaru svira jednom rukom ili je ne svira uopšte, čoveka koji potpuno statično i nezainteresovano otaljava koncert ne trudeći se čak ni da to koliko-toliko prikrije, nemoguće je ne zapitati se zašto Soulfly jednostavno ne uposle novog pevača, a da Max celom pričom rukovodi iz pozadine. Odlika velikih je da znaju kada treba stati i da ne dozvole sebi da posao obavljaju na silu i tezgaroški, iz kojih god to motiva bilo. Max to očigledno ne posmatra na taj način, što rezultira situacijom u kojoj je na trenutke gotovo bolno gledati sada otužnu pojavu čoveka koji je svojevremeno udarao temelje metalu, a onda ih rušio revolucijama.

To ipak nije uticalo na atmosferu koja je tokom celog koncerta bila odlična. Bilo je tu i šutki i circle pitova i wall of deatha i violent dancea, padanja, laktova u facama i faca na betonu, drugim rečima, svega onoga što predstavlja standardnu zabavu na metal koncertima. Za poslednju trećinu koncerta ostavljene su Territory, Attitude, Rise of The Fallen, legendarna Roots Bloody Roots, te delić Jumpdafuckup i Eye for an Eye, a tu je bio i dres srpske fudbalske reprezentacije u kojem je Max dočekao kraj svirke.

Sinoćnji koncert Soulflyja za nijansu je bio bolji od prošlogodišnjeg, ali daleko iza nekadašnjih nastupa kada je Max bio vitalan i energičan. Iako je i dalje u stanju da pruži odlične partije, Soulfly tim donekle gubi na kreditibilitetu zbog Maxa koji je očigledno izgubio motive i entuzijazam koje je nekada imao. Ukoliko se taj trend nastavi, postoji šansa da Soulfly potpuno izbledi, a stotine hiljada fanova širom sveta to sigurno ne bi volelo. Suma sumarum, ocena sinoćnog koncerta 9/10. Ocena Maxa Cavalere-nula.

Fotografije sa sinoćnjeg koncerta pogledajte u našoj galeriji.